Приче из Трстеника

Питате се шта је овде необично и посебно?!

Необично је када се из српске престонице на прадедово имање, у село, у Почековину, врати млад момак и крене да обнавља кућу стару 120 година. На годинама необрађиваном земљишту почињу да ничу нови засади воћа. Воће гаји на потпуно природан, органски начин. Тако прави и ракију. Милош Вукчевић, момак који стоји иза ове приче, каже да је то све природа наместила и да је само треба ослушкивати и следити. Специјалитет му је ракија од сувих шљива.
Када му је једног дана просто дошла идеја куда треба даље да иде његов живот, обрео се у Почековини. Имање на коме је прадеда живео до 1984. године је било запуштено, зарасло у коров, а кућа урушеног крова. Да би пришао кући, прво је морао да засуче рукаве и покоси коров. Осетио је задовољство после напорног дана и изазов да крене даље. Задовољство је било неупоредиво већа у односу на завршен посао у маркетишкој агенцији, чији је власник био док се није одлучио на овакав корак-повратак коренима.
Величина куће и разноврсност оруђа које је Милош затекао на имању, говорила су о имућности његове породице. Кућа је временом почела да добија свој некадашњи изглед. За кров се довозила ћерамида из суседних села. Док кућа није покривена, спавало се у шатору у дворишту.
Зидови се обнављају од изворних материјала, блата и плеве. Под је дрвен, ентеријер врло скроман. Природни материјали пружају одличну изолацију, па је лети у кући веома пријатно.

Кућа је имала вински подрум и Милошева замисао да то буде сала за дегустацију ракије се полако остварује.
И питате се како све ово Милош ради потпуно сам? Е, па не ради сам, долазе људи из целог света да му помажу, да волонтирају. Привукао их је његов начин живота у складу са природом, без телевизора, журбе и лоших мисли. Долазе из Русије, Турске, Америке, Бразила, Немачке, Француске и одушевљавају се природом, храном, ракијом. Неки од њих су били и више пута. Уз гитару и песму вечери проводе на Морави и тако пуне батерије за сутрашњи дан. Наш домаћин је и одличан кувар. Спрема им храну у земљаним посудама, испод сача, спава се на „душеку“ од кукурузне шаше а разговори воде под ведрим небом до касно у ноћ. Осим што желе да побегну од стреса, Милошеви гости су и путници који желе да упознају људе, културу и начин живота земаља у које одлазе.

У почетку су мештани Почековине на Милоша и његове госте гледали као на чудаке. А онда су их прихватили и почели да позивају у госте на сеоске богомоље и друге светковине. То је оно што класичан туризам странцу још увек не може да пружи у Србији. Какви су утисци Милошевих гостију погледајте на сајту Весела фабрика.

Почетком 18. века Медвеђа је била погранично село између Аустрије и Турске у којем су Срби били аустријска погранична милиција. А онда се 1731. и 1732. десио низ догађаја који су привукли пажњу целокупне европске јавности, јер су аустријски доктори у два наврата посетили село због серије чудних догађаја а документи које су они записали су изазвали велико интересовање Европске јавности. Повод да Аустрија пошаље своје најбоље стручњаке у погранични део са Турском, у Медвеђу, је била смрт 17 људи, коју је највероватније изазвала епидемија “црног пришта” односно антракса. То тврде данашњи стручњаци, а ондашњи људи су за узрок смрти окривљивали вампире. Прича не би ни отишла до царске престонице да аустријски епидемиолог Др Мартин Гласер није записао да су тела преминулих и после неколико недеља “у нераспаднутном стању”. Убрзо у трстенички крај стиже група лекара да “расветли случај”. Како су извели прегледе лешева Срба из Медвеђе, аустријски доктори су на више места користили реч вампир (”живи мртвац”) и вампирски. Немачко учено друштво је по хитном поступку заседало поводом ових чудних дешавања а штампа широм Европе се утркивала да преведе и пренесе чувени извештај Visum et perpetum, (у преводу „Виђено и откривено“), за који и данас кажу да је један од најважнијих докумената када је историја вампиризма у питању.

Нажалост, усмено предање о вампирима и не постоји, будући да је село два пута тешко пострадало током 18. века, па тако потомака аутентичних становника и нема. Изнад Медвеђе, Мијајловца и Рујишника, налази се брдо Караула, где је хајдук Арнаут Павле стражарећи могао да види Мораву од Трстеника скоро до Крушевца. Недалеко је и брдо Вампирлија где су мештани претходних година обрађујући земљу наилазили на остатке људских костију.
Ко је био Арнаут Павле, шта су аустријски лекари открили и како су вести из Србије пољуљале темељ учене Европе у 18. веку, можете сазнати у Медвеђи, моравском селу код Трстеника.

Породица Пантелић из Селишта, у којој се традиција калемљења преноси већ четири генерације, искалемила је лозу из старог хиландарског винограда који потиче из 19. века. Од сићушних резница послатих са Хиландара успело је 49 садница прве класе које су засађене у портама цркава у Расинском округу. За виноградарски крај и вредне људе са овог поднебља доношење и садња ове винове лозе је велики благослав, уједно и част и привилегија. На овај начин ће, како се верује, веза овдашњих верника са Хиландаром и чудотворном лозом Светог Симеона Мироточивог бити још чвршћа.

Чудотворна лоза Светог Симеона Мироточивог је једна од највећих српских и православних светиња. Њој долазе верници из целог света, без обзира на верско опредељење. По предању је још 1208. године, када је Свети Сава одлучуо да у Србију пренесе мошти свога оца Светог Симеона, из његовог гроба никла винова лоза. Као право чудо и изван свих закона природе, лоза је никла са стене и временом је прошла и кроз зид цркве. Лоза Светог Симеона Мороточивог рађа сваке године, не тражећу посебну негу и вековима је утеха за супружнике који имају проблема са зачећем. Бројни су писани трагови о чудотворном дејству ове лозе и њених плодова, а најстарији потиче од једног турског аге из 1585. године. Као знак захвалности Турчин је Хиландару поклонио огромно имање на коме је подигнут манастир Каково, хиландарски метох на полуоствру Атос у Грчкој.

Током септембра 1915. године аустроугарска војска је, у склопу припрема за свеопшти напад на Србију, у неколико наврата бомбардовала Крагујевац, тадашњи центар војне индустрије Србије. У пар дана од непријатељских бомби поред објеката страдао је и велики број цивилног становништва.

Дана 30. септембра 1915. године непријатељски војници су извели још један ваздушни напад. Свирана је узбуна. На Метином брду, у околини Крагујевца, на положају је био спреман херој наше приче-Радоје Рака Љутовац. Нанишанио је из турског топа, решен да спасе цивиле које су већ данима косили из ваздуха и …погодио из прве. Непријатељски авион је пао у сред Крагујевца, а заједно са њим горела су и тела погинулих немачких пилота. Након честитања на подвигу, командант је дао коња, на коме је Радоје ођахао у град до места где је горео непријатељски авион. У ставу мирно је одао војничку почаст погинулим војницима. Схвативши да је то војник који је спасао многе животе, грађани су ми честитали и славили га. Радоје је за овај подвиг одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Касније је прешао пут преко Албаније, преживео пробој Солунског фронта и добио још два одличја. Када је после рата скинуо униформу, Радоје Љутовац, први светски противавионац, отворио је трговинску радњу у Трстенику и живео скромно до краја живота. Умро је у 81. години, 25. новембра 1968.године. Датум када је оборио аустроугарски авион, узет је за славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије. Исти 30. септембар је и данас Дан Артиљеријско-ракетних јединица Војске Југославије.

Године 1938. је у Београду одржана Ревија Војске Краљевине Југославије, највероватније поводом 20-годишњице завршетка Првог светског рата и ослобођења Србије. Као почасни гост Ревији је присуствовао и Радоје Љутовац, о чему сведочи сачувана фотографија.

Радојева супруга је 1976. године поклонила ордење покојног мужа Музеју у Крушевцу, где се и данас чува. Испред Основног суда у Трстенику, који је саграђен на земљишту које је Рака Љутовац поклонио свом граду, налази се његова биста која ће будуће генерације подсећати на несвакидашњи подвиг овог човека. На Метином брду у Крагујевцу постављен је споменик, а касарна у Крагујевцу носи име Радоја Љутовца.