Народна традиција
Народна традиција-стари занати,обичаји и обреди у трстеничком крају
Трстеник је крајем 19. и у првој половини 20. века био познат као варошица трговаца, винара и занатлија. Почетком прошлог века одећа је искључиво прављена у домаћој радиности, а свечани делове те одеће, тзв. народна ношња се данас могу видети у локалном музеју, на фолкорним приредбама и ређе на вашарима и саборима. Карактеристичне за трстенички крај су биле високе вежене чарапе, тзв. доколенице, које су носили мушкарци у свечаним приликама и од тада народ овог краја зову Чарапани.
Богато и разноврсно етнографско наслеђе кроз ношње, песму, игру и обичаје негују бројна културно-уметничка друштва из Трстеника, Медвеђе, Велике Дренове и Риљца. Умеће плетења, ткања и веза од заборава чува удружење „Јефимијин вез“.На разбоју ткани шалови, огртачи, торбице, рађени су са изузетном прецизношћу и оригинални по орнаментици и колориту боја.
Значајан део етно-наслеђа су и бројни занати као што су содаџијски, воденичарски, плетарски, каменорезачки, кречарски и калемарски.
У содаџијској радњи из 1935. године се можете освежити клакером прављеним по рецептури из прошлог века.
Села са леве стране обале, Медвеђа, Велика Дренова, Милутовац чувена су по добрим калемарима. Калемљење се у овим крајевима примило још крајем 19. века и од тада се преноси са колена на колено.
Почеци калемарства у Великој Дренови везују се за имена два истакнута мештанина. Први је Љубомир Недић, који је стекавши знања у Школи за ратартсво у Краљеву, првој школи те врсте у Србији, пренео вештину калемљења својим вршњацима у Великој Дренови и околним селима.
Љубомир Недић је добио и првог саборца у калемарском описмењавању младих у учитељу Воји Катунцу.
Учитељ је ступио у везу са Недићем, у школу донео калемарске ножиће, учитељски пажљиво, и дуго, са њима састављао руке својих ђачића, и тако овдашњег човека са калемом винове лозе спојио за свагда.
Број калемара је временом растао и израстао до те мере да се Велика Дренова осамдесетих година 20. века назива престоницом света калемара и калемова винове лозе.
У мајданима села Попина, Брезовица и Дубље копао се тзв.“дубљански камен“ од кога су традиционално клесани млински каменови. Производња је унапређена, а као траг прошлих времена обновљене су воденице „поточаре“ у селима Брезовица и Бучје.
Овај стари занат је некада био веома распрострањен почетком и у првој половини 20. века.
Да би се у воденици поточари умлело брашно прво се мора из реке наврнути вода у јаз. Из јаза долази вода у букву, па када се она испуни водом вода долази до ципуна из кога под притиском удара у дрвени точак са перима, и он се тада покреће. Тај дрвени точак окреће воденички камен.
У воденицама се зрневље пшенице, јечма, ражи и кукуруза, уз заглушујућу буку воденичког камена који тутњи дубоко у ноћ, претварало у бело злато, брашно од ког се месио хлеб насушни, али и задушнице и славски колач. Жито се ставља у кош, и приликом окретања воденичког камена жито које испада из коша се самеље под њим. Брашно пада у сандук или мучњак.
Данас се све више враћамо природи и све је више оних који желе да осете укус прошлих времена и домаће погаче.
Брезовица је позната по бројним кречанама. Долина Брезовачке и Попинске реке богата је мермером, од кога се скоро два века по старој рецептури производи квалитетан креч.
Кречана је направљена од цигле, печене или непечене. Два-три пута годишње цела кречана се премазује мешавином смонице и плеве да би се заштитила цигла и трајала дуже. У селу Брезовица их има око 30, од којих неколико активно пече креч. Сезона печења креча траје од априла до новембра.
Плетење прућем, као занат који се од давнина развијао поред река, је најзаступљеније у селу Оџаци, где десетак породица и живи од овог заната. Од разноврсних материјала, а најчешће од врбе, се праве корпе и бројни употребни предмети за домаћинства.
Разни занатски производи, као воћни сокови, џемови и слатка припремљени по „бакином рецепту“ се могу пазарити на локалној пијаци.
У Трстенику и околини веома су интересантни обичаји, посебно за време Божића, Ускрса, Младенаца, Ђурђевдана, православне Нове Године, као и обреди везани за свакодневни живот и рад у прошлости.
Уочи Ђурђевдана, младе, још неудате девојке, ките капије грабом, „како би се момци грабили за њих“. За православну Нову Годину се ломи свињска глава која се чува од Божића. Младенце славе парови који су се узели на Младенце. Тада се припрема посна храна, а нарочито су интересантни младенчићи, колачићи од брашна, воде и меда. Такође, карактеристика овог краја је што народ, нарочито на селу, осим крсне славе још неколико пута годишње реже славски колач, односно, слави славе. Овај обичај потиче од веровања да се приликом наслеђивања земље тј. имања преузима слава његовог дотадашњег власника. Осим тога слави се и сеоска или црквена слава која се на овом подручју назива „богомоља“. За богомољу се мештани окупљају око Записа, где колачар, домаћин сеоске славе, реже колач са свештеником, части госте разним ђаконијама које је припремио за ту прилику и предаје колачарство за следећу годину. У неким селима (Велика Дренова, Милутовац, Велуће, Стопања, Прњавор) се о богомољи одржавају сеоски вашари, где се слуша народна музика под шатрама и где се могу купити разне „дрангулије“, од лицидерских срца и опанака па до савремених производа различите намене.