Get Adobe Flash player

У трстеничком крају се скоро на сваком кораку сусреће старо са новим. Моравске куће, воденице поточаре и моравке, мноштво старих заната и разноврсни обичаји чине овај крај посебно занимљивим.

Трстеник је у 19. и првој половини 20. века био познат као варошица трговаца, винара и занатлија. На Цветном тргу се трговало грожђем, вином и ракијом, стоком и разним занатским производима. Около су били дућани и механе. По подацима из 1896. године Трстеник је имао 35 трговаца и 24 занатлије. Изградњом моста на Морави и железничке пруге, варош је привредно ојачала, па подаци из 1911. године говоре да се број трговаца повећао на 60, а занатлија на 50.



kalemari_m


kamen_m


kamenorezac_m


krecar_m


krecar1_m


plot_m


nodelo_m


nodelo1_m


cerga_m


soda_boca_m


kazan_m


opanak_m


КАЛЕМАРСТВО

Моба, као специфичан обичај у прошлости Срба још увек се може видети код калемара у селима на левој обали Мораве. Чувени су у свету по умећу и марљивости калемари из Велике Дренове, Медвеђе, Милутовца

КAМЕНОРЕЗАЧКИ ЗАНАТИ

По предању, име села Дубље потиче од великих камених громада-дубова, у чијој је близини настало село. ''Дубљански камен'' из мајдана Бела стена и Бучје познат је далеко ван граница земље. Неколицина породичних радионица у селу Дубље је остала верна клесању млинских каменова. Најстарија каменорезачка радња датира из 1875. године, из тзв. златног доба каменорезаца, када су воденице ницале на сваком потоку. Тадашњи власник, Рајица Топаловић, је далеке 1921. године учешћем на париском сајму, освојио награду ''нај камен сајма'', што му је отворило врата европског тржишта. Његови наследници као део породичне традиције чувају документ-дозволу Новосадске капетаније, којом се породици Топаловић, дозвољава извоз млинских каменова у Немачку. Из тог периода остао је један неиспоручен млински камен пречника 1,8 метара, који као украс стоји на улазу у двориште Топаловића. Еколошки млинови из ове радионице и данас су присутни на светском тржишту.

ОБРАДА КАМЕНА

Мало је материјала чија је употреба толико уткана у развој људске цивилизације, као што је камен. Својом постојаношћу нам открива прошлост и стално нас враћа природи из кога га узимамо. На овдашњем тлу, најстарији аутохтони стил у историји уметности је Моравска школа, а у оквиру ње декоративна камена пластика указује на јаку традицију и високо естетско и занатско умеће овдашњих људи. Обиље кварцитног камена у селима Попина и Дубље свакако доприносе одржању традиције обраде камена.

Данас, радионице за естетско обликовање камена за потребе уређења животног простора ту традицију поносно настављају. Розете изашле из радионице Љубише Чајетинца из Попине красе чак и краљевске дворове.

ПЕЧЕЊЕ КРЕЧА

У долини Попинске реке јављају се веће партије мермера, од којих се скоро два века производи квалитетан креч.

Кречана је направљена од цигле, печене или непечене. Два-три пута годишње цела кречана се премазује мешавином смонице и плеве да би се заштитила цигла и трајала дуже. У селу Брезовица их има око 30, од којих неколико активно пече креч. Сезона печења креча траје од априла до новембра.

Да би се добио креч, прво мора да се навади камен кречњак из мајдана (каменолома), који се потом разбија у комаде. Из мајдана се камен одвози до кречане и онда она почиње да се дене (пакује). Увек је дену два човека и то тако што уђу кроз врата кречане и слажу камење у круг док га не сведу у ћемер (лук). Затим један мајстор улази у кречану са врха и наставља да дене, док му други додаје камен по камен. Када је све готово, кречана се запали и ложи између 36 и 48 сати, зависно од временских услова и квалитета дрва. Када достигне температуру од око 1700° С, постаје ужарена пећ у којој се запали кречњак. Потребно је око 12 сати да се кречана охлади, када је креч спреман за даљу употребу.

ПЛЕТЕЊЕ ПРУЋЕМ

Плетење прућем је занат који датира од постанка света. За бављење овим занатом потребно је мало простора, неколико једноставних алатки и спретност руку.Од разноврсних материјала најпознатији су: врба(ива), трска, рогоз, шевар, итд.

Пре него се почне било шта плести прућем, оно се мора припремити.

Убрано пруће се најпре огули, затим измери по дебљини, и потом се слаже у снопове одређене дужине и дебљине.

Тако припремљено пруће треба чувати на доста свежем и прозрачном месту. Место не сме да буде превише суво, јер пруће постаје ломљиво, али ни влажно, јер се могу појавити трагови плесни.

Плетиво се прави од потпуно сасушеног прућа. Када се приступи плетењу, пруће се најпре покваси потапањем у воду, али не сме да се држи предуго у води јер онда поцрни. После квашења пруће се остави да одстоји 5 минута на тлу како би се сацедило и постало савитљивије.

Плетење прућем развија методичност, савршену тачност, спретност руку и проналазачки дух, а њиме могу да се баве и деца и одрасли.

Плетење прућем, као занат који се од давнина развијао поред река, је најзаступљеније у селу Оџаци. Од разноврсних материјала, а најчешће од врбе, се праве бројни употребни предмети за домаћинства.

ТРАДИЦИОНАЛНО ПРАВЉЕЊЕ ОДЕЋЕ

Традиционална одећа тзв. народна ношња се може видети у радионици за израду ношњи у селу Страгари, у локалном музеју, на фолкорним приредбама и на вашарима и саборима, који у овим крајевима још увек живе. Карактеристичне за трстенички крај су биле високе вежене чарапе, тзв.доколенице, које су носили мушкарци у свечаним приликама и од тада народ овог краја зову Чарапани. Трстенички крај је надалеко познат и по ћилимима. Још је чувени путописац Феликс Каниц приметио да нигде у Србији нема тако квалитетних ћилима као што их имају Пирот и Трстеник. Пиротски су богатије орнаментике, а трстенички су квалитетнијег ткања.

Сестринство манастира Љубостиња још од Јефимијиних дана негује везиљску уметност (''Похвала кнезу Лазару''). Вештину ткања и веза негују многе Трстеничанке.

Удружење ''Јефимијин вез'' се бави неговањем традиције кроз оживљавање ручних радова (шивења, веза, ткања, плетења, хеклања и сл.). Своје умеће чланице овог удружења су приказале на неколико изложби. На разбоју ткани шалови, огртачи, торбице, рађени су са изузетном прецизношћу и оригинални по орнаментици и колориту боја. Специфичност су мушки шалови.

СОДАЏИЈА

У содаџијској радњи из 1935. године се можете освежити клакером прављеним по рецептури из прошлог века. Љубитељи шприцера код популарног ''содаџије'' могу купити и сода воду.

Откривамо Вам рецепт за један од најздравијих напитака, кога често препоручују и лекари за јачање имунитета.

Боза

Потребно је:
60 г кукурузног брашна
40 г пшеничног брашна
100 г жутог шећера
1 мало паковање квасца
1 л воде

Кукурузно брашно потопити у воду и оставити да преноћи на собној температури. Сутрадан прокувати на тихој ватри, уз често мешање и оставити да се охлади на собној температури. Растопити квасац у мало млаке воде, додати пшенично брашно и оставити да добро укисне. Кад је квасац укиснуо ставити га у млаки раствор са кукурузним брашном и оставити да одстоји 2 сата. Добро процедити бозу кроз густо сито или још боље газу. Додати шећер и мешати док се не растопи. Држати у фрижидеру.

ВОДЕНИЧКИ ЗАНАТ

Овај стари занат је некада био веома распрострањен почетком и у првој половини 20. века.

Да би се у воденици поточари умлело брашно прво се мора из реке наврнути вода у јаз. Из јаза долази вода у букву, па када се она испуни водом вода долази до ципуна из кога под притиском удара у дрвени точак са перима, и он се тада покреће. Тај дрвени точак окреће воденички камен.

У воденицама се зрневље пшенице, јечма, ражи и кукуруза, уз заглушујућу буку воденичког камена који тутњи дубоко у ноћ, претварало у бело злато, брашно од ког се месио хлеб насушни, али и задушнице и славски колач.

Жито се ставља у кош, и приликом окретања воденичког камена жито које испада из коша се самеље под њим. Брашно пада у сандук или мучњак.

Воденичко камење се прави у селима Попини и Дубљу, обзиром да је највећи део атара ових села изграђен од квалитетног камена-кварцитног пешчара и кварцита.

Данас се све више враћамо природи и све је више оних који желе да осете укус прошлих времена и старинске погаче.